УЧИОНИЦА БУДУЋНОСТИ

УЧИОНИЦА БУДУЋНОСТИ

Физички простор

Одбројани су дани учионица у којима се наставников сто налази у предњем делу учионице, а столови ученика су уредно поређани у редовима. Технологије учења и промена педагошких метода не мењају само начин на који предајемо, већ и физичка окружења у којима предајемо.

Улога коју физичко окружење има код нашег учења тек почиње да се проучава и да се разуме.
Akinsanmi (2011) тврди да „нема много истраживања о улози које физичко окружење има у процесу учења’’, али све више и више едукативних теоретичара и психолога почињу да нуде погледе „из којих дизајнери могу да формирају концепт стварања оптималног окружења за учење’’ (Оптимално учење). Једна ствар која је јасна из истраживања физичких простора који чине окружења за учење је да садашње учионице ретко олакшавају учење 21. века.

Студија коју је спровела компанија Herman Miller (2011) о прилагодљивим просторима и њиховом утицају на учење, идентификовала је четири кључна елемента који утичу на учење студента: Основна људска потреба, Подучавање, Учење и Ангажовање. Herman Miller тврди да постоји „педагошка вредност удобне столице’’ и да „признавањем утицаја коју физичка удобност има, подржава педагогија, док дизајнирање флексибилних, удобних простора за учење побољшава искуство и факултета и студената.’’

Када се намештај у учионици лако помера ради комфора и практичности, искуство учења студената се појачало комфорношћу седења (32%), способношћу да јасно разумеју професора (14%) и погледају материјал (17%). Поред тога што су студенти имали редизајниране и креативне учионице, едукатори су такође приметили погодности бољег осветљења, бољег приступа интернету, побољшаној могућности да се студенти чују и имају више простора за писање на белој табли.

Резиме истраживања је такође нагласило чињеницу да кад су у питању наставна „открића која су у развоју о томе како људи уче, брз напредак у технологији и повећаној свести о очекивањима студената’’ била оно што је проузроковало највише педагошких промена и да би наставници искористили ове промене, простори за наставу морају да буду у стању да користе нове технологије и имају учионицу „довољно флексибилну да се прилагоди различитим стиловима учења’’.

Прилагодљиви простори за учење такође олакшавају учење, поготово откад се „појам знања померио од могућности да се запамти и понови информација до могућности да се она пронађе, употреби и стави у специфичан контекст.’’ Marc Presnsky описује како студенти више не воле огромне амфитеатре за предавања и уместо тога желе просторе за учење који „им дозвољавају да се упознају, упусте у дијалог, раде самостално или у групама на пројектима… добију или обезбеде приватну повратну информацију (и) потраже колаборативно окружење које подржава разумевање и учење’’ (Herman Miller Kompanija, 2011, стране 5-6). Пренскијев цитат савршено илуструје зашто простори за учионице не би требало више да буду статични већ да се лако прилагоде без обзира на активност или педагошки метод у ком наставник изабере да изнесе своје предавање тог дана.

На крају, прилагодљиви простори за учење олакшавају ангажовање студената дозвољавајући брзо и лако обликовање учионице како би се омогућиле различите врсте активности. Студенти који су учествовали на предавањима која су се држала у учионицама дизајнираним око прилагодљивих просторних идеја, били су 24% више ангажовани на предавању, а 23% је указало на бољу комуникацију, док је 22% наставника лакше интегрисало нове наставне методе и лакше користило технологију док се предаје. Бројке испод су такође узете из студије и показују колико су ефикасни прилагодљиви простори.

Додатна мишљења су евалуација перцепције наставника и студената о сарадњи и подстицању осећаја заједништва или припадности Студију за учење (Студио за учење је у партнерству са КУ библиотекама (КУ – University of Kansas Library)

Студенти су изјавили да су:
•    > 16% веће шансе да се осећате пријатно док постављате питања
•    > 28% веће шансе да будете у стању да водите групни рад
•    > 20% веће шансе да осећате како учионица презентује одговарајућу слику колеџа
•    > 22% веће шансе да се осећате цењеним.

Резултати наставника били су још бољи. Наставно тело:
•    > се 32% сложило да је сарадња међу студентима боља
•    > се 24% сложило да је сарадња између наставника и студената боља
•    > 44% верује да Студио за учење преноси адекватну слику
•    > се 47% осећа више цењеним (Herman Miller, 2011, стране 8-9).

Учионице дизајниране да користе прилагодљиве просторе за учење придржавају се тачно оног што је Аскинсанми описао као уклањање „фокуса са табле наставника и стварање амбијента бакине омиљене дневне собе и на тај начин пружање емотивно сигурног, удобног и визуелно стимулативног окружења’’ (страна 6). Када је студентима удобно и бораве у соби у којој осећају да се брине о њиховим потребама, постају више вољни и способнији да уче. Како наше идеје о томе како да се држе предавања студентима настављају да се мењају и развијају, мењаће се и начин на који правимо и украшавамо наше учионице.
Испод је дијаграм преузет из Истраживачког самита Herman Miller компаније који илуструје искуство студента и установе у физичким просторима за учење.

Педагошки простор

Поред физичке промене учионице која се дешава, мењаће се и алати које користимо да би подучавали студенте. Као што Хедер Едик тврди „појавиће се све већи број софистицираних технологија’’ од којих ће наставници имати користи “у смислу управљања ресурсима и могућношћу да се искористе извори знања који нису били доступни због географских баријера (Едик, Визије учионице будућности). Поред повећане употребе технологије у учионици будућности, друга велика промена „је нагласак стављен на моделе учења који подржавају активну изградњу знања и вештина. ’’ Уместо образовних окружења и предавања која су пасивна „долази до промене у окружења у којима ученик активно истражује свет и гради своје интерне моделе разумевања (Учионица, 2006). „Учионице будућности неће више бити мале фабрике где „можемо да нађемо наставнике подстакнуте (и често приморане) да масовно шире учење и маргинализују разлике у компетенцији, интересима и способностима’’, које више не „припремају студенте за брзо мењање глобалног друштва које ће наследити’’ (Fielding, Lackney, Nair, 2011).

The Human Computer Interaction Lab (2006) је спровео истраживање које је предвидело развој „нових ембедованих технологија које могу бити саставни део било ког физичког објекта у школама’’ које затим могу да се искористе да потпомогну учење  (Учионица будућности).

Један пример технологије која се користи да би се олакшало учење кад се на њега гледа као на „конструктивну и друштвену активност’’ је интернет. Пошто је интернет „све популарнији као средство комуникације’’ и Wеб 2.0 апликације постају све чешће „пажња се усмерила на друштвену интеракцију и њен значај за учење’’ (Mäkitalo-Siegl, 2010, п. 3). Пример за то могу да буду студенти који користе кураторске алате попут Paper.li како би сортирали и проценили информацију пре него што је поделе са другима или сарађују на Викиспејс страни са другим студентом, а оба се фокусирају на учењу активне изградње знања и изградње заједница и друштвене интеракције. У учионици будућности технологија више неће ограничавати сарадњу и заједништво на унутрашњост учионице већ ће омогућити овим активностима да се догоде изван учионице у стварном свету. Ученици могу да науче кинески користећи велики ХДМИ монитор и ХД звук (звук високе резолуције), заједно са web конекцијом. Предавачи их могу одвести на виртуелне екскурзије једном месечно, носећи web камеру која студентима показује знаменитости, као што је Кинески зид, истовремено им дозвољавајући да вежбају кинески са изворним говорницима (Едик, Визије учионице будућности).

Поред тога, учионица будућности ће олакшати учење коришћењем технолошки побољшаних објеката а градиће и „заједнице у виртуалним и физичким просторима за учење.’’ Ембедовање технологије у „уобичајене свакодневне уређаје’’ чини технологије лаким за коришћење а такође их претвара у „алате за ефикасно и мотивишуће учење’’. Пример за то могу да буду студенти који завршавају концептуалне мапе на белој табли или лаптоп-у или тако што студенти користе Storytable (интерактивна табла) како би сарађивали док осмишљавају причу. Пример заједнице засноване на знању (knowledge-building community) који постоји унутар и ван учионице је пројекат који се зове CIPHER (Communities of Interest to Promote the Heritage of European Regions – Интересне заједнице у циљу промовисања наслеђа европских регија) који „представља мултидисциплинарну заједницу у области дигиталног културног наслеђа.’’Пројекат користи „напредну технологију и дигиталне алате који се примењују у стварању, снимању и очувању културне баштине, сарадњом која се одвија између различитих група и заједница, као што су универзитети, локалне школе и музеји ’’ за производњу артефакта који се користе у пројекту (Mäkitalo-Siegl, 2011, стране 5-7). Учионици дизајнираној да омогући овакав начин учења би био потребан простор како би дошло до сарадње, приступ технологијама које омогућавају стварање артефаката и које би се изузетно разликовале од изгледа већине учионица данас.

У учионици будућности се можда неће користити папир пошто ће лаптопови и остала образовна технологија омогућити елиминисање папира. Како лаптопови и таблети постају јефтинији, у скоријој будућности уместо наставника који копира хендаут материјал и испитна питања даје студентима, она ће се у будућности „форсирати’’ студентима онлајн. Сви студенти ће носити лаптоп рачунаре који ће укључивати уџбенике, елиминишући тако папирне уџбенике, тешке ранце и ормариће, истовремено чинећи учионицу чистијим окружењем. Употреба лаптоп рачунара и таблета такође може да омогући студентима да воде портфолио у електронској форми омогућавајући им да „додају коментаре и размишљања о својим опажањима у сваком тренутку.’’Портфолији такође могу да се искористе на конференцијама у којима учествују наставници и родитељи дозвољавајући наставнику да подели портфолија студената „путем паметне табле или таблета и објасни родитељима о напретку студента користећи портфолио’’ (Едик, Визије учионице будућности).

Учионица будућности је простор који се и физички и педагошки стално мења. Физички простори који чине учионицу, образовне технологије које користимо и наставна педагогија коју смо прихватили, нису статичне, и нама као едукаторима је од велике важности да наставимо да учимо како ће учионица будућности да изгледа. Без обзира у којој држави предајемо, ове промене ће утицати на све нас. Како Makitalo-Siegal и остали (2010) тврде „сами наставници треба да буду отворенији према новим педагошким моделима и развоју технологије као и да буду спремни да редовно допуњују своје знање учествовањем у образовању унутар саме институције и читањем актуелних истраживачких радова.’’ (2010, страна 7).

Др. Валентин Кулето

Преузето са: http://www.valentinkuleto.com/2015/02/ucionica-buducnosti/